Стојан Митровић Јанковић (Жегар код Обровца, Далмација, око 1635 - Дувно, Херцеговина, 23. август 1687)
Стојан Јанковић је познати ускочки јунак и сердар из Далмације. У
млетачким архивима назива се и кавалир Јанко. Негде се помиње и као Стојан
Митровић с обзиром на то да му се отац Јанко презивао Митровић.
Прве помене о Стојану Јанковићу као чувеном ускоку оставио је Вук
Караџић, који у својим књигама вели да Стојан Јанковић није могао бити ратни
друг Илије Смиљанића јер је Илија, као старији, био ратни друг Стојановог оца
Јанка, па у коментару запажене песме Женидба Стојана Јанковића додаје:
„Малоприје сам напоменуо, да су Млечићи 1669. године признали
јунаштво Стојана Јанковића и поставили га сердаром над морлацима; послије су му
одредили 29 дуката плате на мјесец и осим другијех различнијех поклона дали му
златну колајну и два сина поставили му капетанима. Био је 14 мјесеци роб у
Цариграду, па њекако утече и дође здраво у Котаре; и послије опет бијући се с
Турцима погинуо је од пушке...”
А Војислав Ђурић у предговору своје Антологије народних јуначких
песама (1977) пише:
„Стојан Јанковић је – како се види из историјских докумената –
један од двојице или тројице најзнаменитијих вођа котарских ускока. Одликовао
се у многим борбама против Турака за време дуготрајног кандијског рата. У
једној од тих борби (код Обровца 1666) пао је у турско ропство и провео у
Цариграду четрнаест месеци. За ратне заслуге млетачке власти дале су му високо
одликовање и имање у Котарима. У периоду мира између кандијског и морејског
рата имао је задатак да као најистакнутији ускочки старешина спречава нападе
ускока на Турке. Зато је једно време – кад се његов брат Илија Митровић
одметнуо од млетачких власти и почео на своју руку да ратује против Турака, –
био интерниран у Млецима. По избијању морејског рата, с успехом је предводио
котарске ускоке и одликовао се у низу сукоба с Турцима. Погинуо је у нападу на
Дувно 1687.”
Према подацима којима данас располажемо биографија ускока Стојана
Јанковића може се извести знатно детаљније него што је то учинио Вук Караџић
или неки потоњи историчари и историчари књижевности. За то највише треба
захвалити Бошку Десници, потомку Јанковићевом по женској линији, који је писао
о Стојану и ускоцима, али и преводио исписе из млетачких архива о
ускоцима."
(преузето из рада Стојана Бербера: Историјски подаци о ускочком
сердару Стојану Јанковићу; остатак текста налази се на линку:
http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0353-7129/2004/0353-71290402151B.pdf)
* О Стојановом робовању у Цариграду
После 14 месеци проведених у Цариграду (а не девет година и седам
месеци, како се пева у народној песми) Јанковић и Миљковић су успели да
искористе смањену турску будност због боравка непопуларног султана Мехмеда IV у
околини старе престонице Једрена, где је боравио ради лова и разоноде, па су
побегли – не зна се да ли копном или морем – у лето 1667. г. и поново се
појавили у Котарима, што је снажно одјекнуло у европском хришћанском свету, с
обзиром на то да је то био несвакидашњи подвиг. При бекству Стојан је убио
Халил-бега Дураковића, сина турског великаша, а чим је стигао у Котаре поново
се ставио на чело ускока и наставио да ратује, пустошећи турске територије.
Нема коментара:
Постави коментар